Krila mladog orla sam ovoj pesmi dala,
Nek ispovest jedne žene zvuci pronesu.
Himnu svoje tuge sam suzom ispisala,
A volela bih da i tebi pesmu donesu.

Bila sam spremna do kraja da te volim,
Da u meni pronađeš i ljubav i sreću.
Nikad nisi primetio da od želje gorim
I zato sebi nikada, to oprostit' neću.

Naivna i mlada ko plen domamljena,
Pala sam pod noge lošeg osvajača.
Već prvih dana u naletu tugom zarobljena,
Kao da sam stigla u dolinu plača.

Godine sam mladosti prostrla pred tebe.
Celu sebe dala sam ti do zadnjeg atoma.
Jednostavno, zaboravih, da mislim na sebe,
Željna tvoje ljubavi i toploga doma.

Iz inata il' namerno si nežnost prezirao,
I trudio se što više poroka da skupiš.
Mrvice si mi ljubavi na kašičicu davao,
I nikada nisi znao, lepu reč da pružiš.

Ni dugme mi od košulje nisi otkopčao, 
Da mi ni taj užitak ne zagorča noć.
Već tih prvih dana si me bolom opasao.
Valda sam te volela, misleći da će proć.

Odsustnost tvog dodira je tuga nadvladala.
Svojim prkosom si brisao emocije moje.
A ja bih uvek to nešto, u sebi savladala,
Da oprostim te grešne vinske noći tvoje.

Sad bih suzom zapalila slike svog života,
Da ne mogu ništa lepo iz njega izvući.
I od sebe same, tačno me sramota,
Zar nisam mogla mnogo prije tu crtu povući.

I zašto onda još čujem tvoj korak u noći.
U masi drugih glasova čujem samo tvoj.
Al' navika je čudo, znam jednom će proći.
Kao što prođe uzalud i ovaj život moj.